Budi veći od života!

    "Duboko u petnaestom veku, u jednom seocetu blizu Nirnberga, živela je porodica sa osamnaestoro dece. Osamnaestoro. Samo da bi pribavio dovoljno hrane za trpezu celom ovom buljuku, otac i glava domaćinstva, inače zlatar po zanimanju, morao je da radi gotovo osamnaest časova dnevno, ne samo u svojoj trgovini nego i za nadnicu kod suseda kada bi kakav posao uspeo da pronađe. Uprkos njihovoj nezavidnoj situaciji, dvojica starijih Direrovih sinova sanjala su svoje snove. Obojica su hteli da usavrše svoj umetnički talenat ali su obojica takođe savršeno znala da njihov otac neće biti finansijski sposoban da obojicu pošalje u Nirnberg da studiraju akademiju.
   Posle mnogih dugih razgovora tokom noći u svojim, po svemu sudeći, tesnim krevetima, dva dečaka konačno načiniše dogovor. Rešiše da bacaju novčić Poraženi će ići da kopa u obližnjem rudniku i svojim prihodima izdržavaće onog drugog za vreme njegovog pohađanja akademije. Zatim će brat koji bude pobedio, završiti svoje studije, a onda preuzeti izdržavanje onog drugog brata, za vreme njegovog studiranja, bilo prodajom svojih umetničkih dela bilo, ako to bude potrebno, i radom u rudniku.
    U nedelju posle službe u crkvi oni baciše novčić. Albreht Direr je pobedio i uskoro otišao u Nirnberg, Albert ode u rudnik i prihvati se opasnog posla da bi sledeće četiri godine finansirao bratovljevo studiranje, čiji je rad na akademiji gotovo odmah izazvao veliku pažnju. Albrehtovi bakrorezi i drvorezi, njegova ulja bila su mnogo uspelija nego mnogi radovi njegovih profesora, a vremenom je on još više napredovao i dobijao sve veće honorare za svoja prodata dela.
     Kada se mladi umetnik vratio u svoje selo, cela familija Direr, u njegovu čast priredila je svečani ručak da proslavi trijumfalni Albrehtov povratak. Posle dugog i nezaboravnog ručka, isprekidanog muzikom i smehom, Albreht ustade, sa svog počasnog mesta na čelu stola, da održi zdravicu u čast svog ljubljenog brata i svih onih

I ponovo Og Mandino. Svaki put, kada zastanem, kada osetim da je u mom životu došlo vreme za promene, da moram da uradim nešto kako bih napredovala, svaki put se izmigolji i u mislima stvori slika neke knjige. Ovog puta to je ona mekog poveza i zelena, sa belim slovima naslova, za koji baš i nisam sigurna kako tačno glasi, ali znam da je ubačena u gomilu onih koje se popularno zovu knjige za samopomoć i znam da je napisao čovek koji me je duboko dirnuo i više puta pomogao u mojim potragama za boljim životom.   

Sećam se jedne godine. Novembar. Ne volim novembar. Čini mi se, da sve teške i kritične situacije eskaliraju baš u novembru. Možda sam i umislila, ali unazad deset godina, ni jedan nije prošao bez većeg gubitka. A možda sam, te gubitke, prizvala sama, svojim negativnim stavom i umišljenošću. Zakon privlačnosti svakako deluje, neznajući za dobre i loše misli, tako bar kažu. Tog novembra, molila sam Boga da mi ostavi tatu u životu, tog novembra molila sam i za sebe, za snagu i ispravan put, za pomoć i učitelja. Tražila sam učitelja da odradi teži posao i razmrsi klupko, koje sam oko sebe umotala. Dobila sam šta sam tražila. Bukvalno mi je knjiga pala na glavu, što i nije neko čudo obzirom da mi je u stanu kao i u glavi vladao haos. Tako tipično za mene, sredjen, uredan prostor i stvari jednako je redu u glavi. Čudo, u tom haosu i padanju knjige, su reči autora, koji kroz ličnu priču o bolesti opasnoj po život, daje smernice uspešnog življenja – slučajnost ili ne, emocije su me preplavile i počela sam da plačem, bolje reći da ridam. Dobila sam šta sam tražila, u obliku koji mi je uvek bio najrazumljiviji za shvatanje, u obliku knjige. Dobila sam učitelja, koga sam i ranije slušala i cenila, kome sam se često vraćala i čije su reči, uz razumevanje, dopirale do mene iako je onaj koji ih je poslao, dve-tri generacije, čitav kontinent, jezik i celi jedan život daleko od mene. Tog novembra sam shvatila, Og Mandino je moj dugotraženi učitelj.  

Disciplina. Kako čudna reč. Verovatno jer se ne poznajemo dobro. Volim reči, pisane posebno, ali ova DISCIPLINA, iskače mi na svakom koraku. Ma ta reč je glavni krivac za sve. Ne, prevarićete se ako pomislite da sam luckasta. Nisam ja kriva, taman posla. Milijardu puta sam joj prilazila, pokušavala da je upoznam, ali se ne da. Ponavljala je, ispisivala, gledala i iščitavala šta sve znači, kako se koristi, trudila se da je ne tražim u drugim oblicima, već samo primenim, ali ne. Disciplina je tako teška za saradnju. Dođe, nasmeši mi se i sa prvim povetarcem ode. Ovog jula je nagrbusila, rešila sam. Ali ozbiljno, najozbiljnije. Stop. Neće više tu jedna obična prostakuša i ne tako zvučna reč da mi mrsi konce i pravi haos po životu. Upoznaćemo se dobro nas dve, bez obzira na prepreke koje treba savladati, a onda ću ja da zavladam i pokažem joj ko je glavni i ko vuče konce u mom životu.  

Moj učitelj i ja krećemo na put. On je već dokazao, a na mene je red da odradim diplomski rad i pokažem da li te knjige za samopomoć zaista deluju ili su kako moja bivša cimerka Jelena, njihov veliki protivnik kaže, smaračko i primitivno štivo za debile. Jesam li ja debil, koji nema ništa pametnije u životu da radi ili sam jedan od Koeljovih ratnika svetlosti, običan čovek u potrazi za boljim svakodnevnim životom i bogatijim duhom. Nadam se da će ovaj moj eksperiment privući vaše simpatije i želju da mi svojim komentarima pomognete u savladavanju discipline, najveće mi prepreke.